Jedna za laku noć – razmislimo

Tu dvojicu ljudi niko u selu nije volio, niti su se njih dvojica, starih usamljenika, družili sa bilo kim. Već su seljani i zaboravili kada su se doselili, čak nisu mogli da se sjete jesu li došli zajedno, ili ne. Tokom vremena, na kamenjaru pokraj ribarskog naselja,
sazidane su dvije kuće, ni veće, ni manje od ostalih, a toliko blizu jedna drugoj, da ni ruka nije mogla da se provuče između. Razlog zavisti drugih
ribara bio je u onom glavnom.

Njih dvojica se nikada nisu vraćali bez ulova. Bez obzira na godišnje doba, na buru, talase i morske struje, njihove
mreže su uvijek bile pune. Može li se šta drugo pomisliti od strane onih čija se njiva ne sije, ali koja uzima život
svakome ko napravi grešku, nego da tu nisu čista posla, a to u prevodu znači samo jedno, nešto davolsko pomaže toj dvojici usamljenika koji
često ribu i ne prodaju već poklanjaju, a novac ne troše, poput drugih ribara, u seoskoj krčmi.

Počelo je tako što su im noću sjekli mreže, ali bi njih dvojica bez ikakvog žaljenja preko dana okrpili i već bi se
sljedeće jutro vratili sa velikim ulovom. Potom su im bušili čamce, ali bi oni, spretno ih popravivši i zalivši katranom, već narednog dana bili na
moru, odakle su se opet vraćali čamcima prepunim ribe.
Sve je to uticalo da priče o toj dvojici usamljenika postanu čudnovatije, a zavist i srdžba sve veća. Jedno veče,
grupa pijanih ribara dođe na obalu, i uz galamu i psovke, isječe sjekirama čamce i mreže onih na koje su bili ljuti, pobacavši ostatke u more i krenuše prema njihovim kućama koje su bile
prazne. Zatekli su samo krevete, tanjire i čaše. Stanovnici te dvije kuće
su, pred razjarenom gomilom, otišli u mrak. More je strujama i dubinom odvukloostatke čamacai mreža, a djeca na
obali su našla dva parčeta dasaka. Na jednoj je pisalo Uzvišeno, a na drugoj
Smiješno. Bili su to nazivi ribarskih barki dvojice ljudi, koje više niko nikada nije vidio u tom selu.