Jedna za laku noć – razmislimo

Iz neke smo mi druge priče

Jednom sam se odrekla pet užina. Odrekla sam se pet školskih sendviča, jer smo skupljali za sestre Čuljak. Napiješ se malo vode u školskom toaletu, i ne razmišljaš da si gladan, nego ti ono drago da daš što više, samo da budu dobro. Isto je bilo i sa markicama za gladnu djecu Etiopije. Godine su prošle, i dosta se toga zaboravilo, ali njihove gladne oči i sada su pred očima. Mi, jednostavno smo takvi.

Nema to veze s onim imaš li ili nemaš, jer ne dajemo od viška, nego od srca. Ali, danas, evo dao bi od srca… ali i srce skoro pa, istrošilo se. Rekli su mi, da kad se tuga dijeli, uvijek lakše je… kad se podijeli što pri dnu u džezvi kafe ostalo je slađe je… kad počastimo onim nedjeljnim kolačem ko nam u goste nenajavljeno bane, drago ti je.

A sjećaš li se onih kolača nekad i rokovnika sa receptima? Isti kolač, kako je ko davao recept, dobivao je novo ime. Pa je bio Mirin kolač, Đulsin kolač, Vesnin kolač… bio je to isti žuti kolač, kojem poneka kreativna domaćica, usudila se hrabro, umjesto pudinga od maline, dodati puding od marelice. I zašto sada ovo pišem? Pored, toliko stvari, ja se sjetim kolača, iz crnog pomalo od šerbeta uljepljenog rokovnika, na kojem pisalo je Soko. Sjećam se i torte Havane, što bila je hit, o kojoj cijeli grad je pričao.

Ma nisu važni kolači. To ja onako, da ne rastužim ni sebe ni vas, jer fale mi ljudi! Jesu fale mi, i plače mi se, i ljuta sam i tužna, što ulicama grada hodam pognute glave, lutam mislima i čekam hoće li me neko prepoznati i pozdraviti. A neće! I oni što poznavali su me, morali zaboraviti i mene… i ono vrijeme kad zajedno prodavali smo markice po školi, za gladnu djecu Etiopije. Neko im je rekao da moraju sve zaboraviti. Ja ih ne krivim zbog toga. Morali tako, rekli im da zaborave, ili da žive s praznim novčanikom i frižiderom. Ne krivim ni one što su im naredili. Pa ne znamo mi odavde kriviti. Mi se malo, nagalamimo, ali srcem ostajemo isti. Vidi, nismo problem mi koji galamimo. Nisu ovakvi, nikome vele zla napravili. Ali oni što šute i smiju se srdačno, e takvih me strah.

Nije da ih se baš bojim, samo ih ne razumijem. Kao ni oni mene. A pokušala sam ih razumjeti, pokušala im biti prijatelj,ali slabo se razumijemo. Pitala ih, jesu li i oni pisali nekada recepte u crne rokovnike pomalo uljepljene šerbetom? Nisu odgovorili… ili me ne razumiju… ili ih nije briga kako smo mi nekada to radili.

Ali, ne mogu ja o njima. Ja ću o nama. Ja ću o našoj dobroti. Kad nevolja je… kad neke nove tužne priče pogode nas k’o kometa, ravno u srce, kad dajemo od onog što imamo i nemamo. U kafićima nespretno napravljene kutije, smeđom trakom obljepljene, da ubaci ko koliko može. Kutije su to tuge bolesti i suza, koje u inat nevolji što jeste, ulijevaju nadu, da biće bolje. I hoće biti bolje! A zar nam nisu rekli, da poslije najtamnije noći, svane najljepše jutro. A ja ću čekati to jutro.

Čekat ću, da vrate se oni što radovali su se nekada kao i ja torti Havani… i svim ostalim nedjeljnim kolačima iz crnog rokovnika na kojem pisalo je Soko. A do tada, lutat ću s mislima ulicama mog grada. Možda me neko i prepozna. Možda me i pozdravi… ako nije me zaboravio. A ako me zaboravio… nema veze, neću ga kriviti, ne znamo mi odavde kriviti.

Malo se nagalamimo… ali srcem ostajemo isti!

Piše : Šunjić Zovko Nada